„Ratništvo je tako osetljivo, bez kože, bez tkiva, golo i sirovo. Tako mekano i nežno. Odričete se navlačenja novog oklopa. Odričete se nove, debele i čvrste kože. Voljni ste da izložite golo meso, kosti i koštanu srž svetu.“ ~ Chögyam Trungpa

Ovo je za tebe, ljubavi moja.

Sedim već danima, a imam osećaj da to traje nedeljama, ili čak godinama.

Moja prostirka, kojoj svežu energiju daje puni, plavi mesec je pored mene dok radim; svaki put kada prođem pored nje čujem je kako šapuće Vreme je za pokret.

Večeras sam je čuo jasno i glasno; uprkos teretu moga tela i težini pluća, ispunjenih tugom i iscrpljenih – znao sam da je u pravu: sada je vreme za pokret.

I tako se dogodio trenutak koji sam predosećao, trenutak koji sam izbegavao, osećao sam da će čak suze pasti onog trenutka kada stanem na njenu svetu površinu. Potpuno sam se ogolio, do mesa i kostiju i uzlupanog srca, i razvio prostirku pojačavajući poslednju pesmu u koju sam se zaljubio.

Evo me, mislio sam. Evo me, sa sobom, samog – ja i moje suze.

Ali, one – te suze koje su ostavljale tragove kuda god sam išao, nisu krenule iz mojih očiju i moje telo se nije smrvljeno srušilo na zemlju.

Umesto toga, osetio sam da sam prepun snage – moje telo se pokrenulo, povratio sam dah i osećao kako izbacujem nataloženu tugu i bol koji su počeli da me savladavaju.

Samog sebe sam iznenadio time, nema sumnje. Kretao sam se i kretao i igrao se stojeći na rukama i na glavi – osećao sam miris sopstvenog tela i posmatrao sopstveno okretanje dok sam se kretao, najpre kritički, a zatim blago.

Zauzimao sam položaj most, jedan za drugim, ostajući sve duže u tom položaju, moleći sopstvena pluća da se reše živog peska bola koji je bio uporan kao da je smak sveta.

Istina je da je ovo kraj poglavlja; kraj sveta kakvog ga ja poznajem i sve je i kraj i novi početak; zastrašujuće je.

Mislio sam da je velika ljubav, prava ljubav, iskrena ljubav takva da ćemo opstati kroz sve oluje koje će doći; mislio sam da voleti znači čvrsto se držati i nikada ne puštati, bez obzira koliko su snažni talasi.

Međutim, sada učim da čak i kada se kaže zbogom možemo da volimo beskrajno kao okean.

I to, možda, ta ljubav, ta ljubav koja započinje proces razilaženja dva života, dva srca koja kucaju; ljubav koja polako počinje da odvaja knjige koje su se grlile na polici neko vreme, koje su bile venčane tankim slojem prašine; ljubav koja slaže posuđe i escajg koji su postali najbolji prijatelji – ljubav koja govori o tome gde će živeti četvoronožna zver koju u-šali-ali-veoma-ozbiljno nazivam našim detetom, jeste najveća ljubav koja postoji.

Oproštaji, iako ispunjeni tužnim noćima učenja kako da sami noću spavamo u krevetu, ispunjeni čudnim razgovorima i povremenim eksplozijama suza, događaju se kada naša ljubav najčistije sija.

Onoga dana kada pronađem novo mesto na koje ću spustiti glavu, sanjaću o škripanju stepeništa i plesu svetlosti kroz prozore u ovoj staroj kući; sećaću se tvoje težine dok toneš u krevet pored mene, kasno noću ili rano ujutru, naše četvoronožne ljubavi kako se gnezdi između nas.

goodbye

Sećaću se svakog trenutka jer su oni utisnuti u moje srce, tu slomljenu, krvavu stvar u mojim grudima koja kuca.

Sanjaću te srećnu i slobodnu – tvoje ruke u zemlji i tvoje okrugle oči, džunglu bašte koja okružuje tebe srebrne glave.

O svemu ovome razmišljam dok se krećem, sada sporije, i tonem dublje, sada.

Umirujem potpuno svoje telo na trenutak; bol nije nestao, ali se teskoba dovoljno smanjila da mogu da prestanem da se krećem i da osetim kako mi ovo vibrira kroz srce:

Oporavićemo se od ovoga, znam; jednoga dana, uskoro, naglas ću se smejati i nečem drugom osim životinjama na bizarnim prizorima – i svetlo će se odbiti u tvoje oči dok razgovaramo. Naša priča će uvek biti naša, i mi smo naučili putujući kroz ovu nadrealnu, stranu zemlju šta je ljubav zapravo.

Za sada, ovih slatkih i tužnih dana, učiću kako da se oprostim i da i dalje volim beskrajno.

Komentari