Čini se da izraz “rad na sebi” nikada do sada nije izazivao toliko zabluda, kontroverzi te krivog tumačenja šta on zapravo znači. Posebno su pojavom raznih “new age” pravaca došli u pitanje osnovni postulati oko same svrhe, razloga, a zatim i temeljnih pitanja usko vezanih uz termin “rad na sebi”.

Zbog toga mi je namera u ovom članku prikazati najčešće zablude koje ljudi imaju na svom putu samospoznaje. Ovde mi nije svrha govoriti o prednostima ili pak nedostacima pojedinog samorazvojnog ili duhovnog pravca, već razrešiti neke opšteprihvaćene zablude nastale usled površnih, a često i iskrivljenih stavova autora raznih knjiga, posebno onih o samopomoći.

Najčešći razlozi čestih krivih tumačenja u svemu onom što se podrazumeva pod radom na sebi:

  • autori mnogih knjiga nemaju lično iskustvo rada na sebi, reprodukuju naučeno (tj. pročitano) ili pak po metodi “copy / paste” implementiraju pojedine segmente nečijeg rada, a sve to izvučeno iz konteksta;
  • novac, tj. brza zarada je gotovo isključivi interes raznih autora, učitelja i ostalih u tom poslu;
  • želja većine praktikanata da “to nešto” donese rezultate odmah i sada, pa se često ide prečicom, bez ikakve dubine, jer “ako nije brzo i odmah” -ne deluje;
  • uvučenost samih autora u to polje “brzo i odmah”, tj. podleganje željama većine.

Brojne duhovne tradicije i škole širom sveta razvile su tokom vekova, čak i hiljadama godina, svoje metode rada koje su najčešće podrazumevale doživotno učenje pojedinca u cilju postizanja određenih duhovnih spoznaja. Ciljevi su, dakle, bili isključivo duhovne prirode i podrazumevali su ostvarivanje određenog nivoa samoostvarenja pojedinca.

Zapadnjačka kultura je, posebno počevši od šezdesetih godina prošlog vekova, nastojala na neki način preslikati, a po potrebi i prilagoditi, osnovne postulate tih istočnjačkih tradicija. Taj pohvale vredan cilj je rezultirao razvojem raznih “new age” pravaca koji su nastojali što bolje prilagoditi sva ta brojna učenja i znanja zapadnjačkom umu i duhu koji je nestrpljiv, brz, koji nema previše vremena, koji želi rezultate – po mogućnosti odmah.

Uz pozitivnu nameru prihvatanja hiljadu godina istočnjačkih znanja i tradicija te nužnosti prilagođavanja svega toga zapadnjačkoj kulturi, ovde je, na žalost, nastalo mnogo toga što sa duhovnošću i duhovnom samospoznajom, tj. radom na sebi nema nikakve veze. Posledica toga su brojne zablude oko toga šta jeste, a šta nije rad na sebi. Kako je teško pa i nemoguće nabrojati sve opštepoznate zablude, ovde su navedene samo neke od njih.

Evo nekoliko najčešćih zabluda koje ljudi koji se odlučuju za vlastiti samorazvoj, zbog svega gore navedenog, imaju:

Treba samo razmišljati pozitivno i sve će biti u redu

Čini se da je ovo postalo jedna od najčešćih mantri miliona ljudi.

Najpoznatija zagovornica ovog postulata je Louise Hay, koja je osamdesetih godina napravila pravi boom svojom knjigom “Kako isceliti duh i telo”. Iako je dala veliki doprinos razumevanju povezanosti između podsvesnih mentalnih obrazaca sa brojnim bolestima koje su rezultat tih destruktivnih obrazaca, zanemarila je jednu izuzetnu bitnu činjenicu: Naime, iako različite pozitivne izjave i reprogramiranje podsvesti putem njih izgledaju sasvim dobro a površinski ponekad i deluju, posledice potiskivanja neželjenih sadržaja iz podsvesti mogu biti katastrofalne i dovesti do teških fizičkih, emotivnih, mentalnih, pa i duhovnih poremećaja.

Osvešćivanje, prihvatanje, integracija, a onda i transformacija je ono što dovodi do pozitivnih duhovnih promena, što je i cilj rada na sebi. Negiranje svoje senke, kako je naziva C. G. Jung, znači negiranje velikog dela sebe, što dugoročno dovodi do nazadovanja, a ne do napretka. Stoga, svako od nas treba biti dovoljno svestan i prisutan ovde i sada da bi primetio kod sebe trenutke kada se uopšte ne oseća pozitivno. Treba posmatrati neutralno, prihvatiti – šta god to “negativno” bilo (npr. bes, teskoba, tuga, mržnja ili bilo šta drugo) a tada je u moguće to i transformisati ili jednostavno propustiti kroz sebe. Biti pozitivan po svaku cenu nema nikakvog smisla.

Život u ovoj našoj dimenziji jeste život dualnosti i polariteta. “Pozitivno” i “negativno” samo su različiti polariteti jedne te iste energije. Sve oko nas, kao i mi sami, se rađa i umire, aktivno je, a ponekad i pasivno, svetlo i tamno, radosno ili tužno, konstruktivno ili destruktivno itd. Život je ponekad jako lep, pun radosti, ali nosi i bol i patnju. Kada bi bivanje pozitivnim bilo vakcina protiv boli i patnje, sigurno je da ne bi bilo čoveka koji se ne bi hteo vakcinisati.

Poznajem dosta ljudi koji su pozitivni i u redu, a ipak im se događaju razne loše stvari. Život je nepravedan? Možda. Ipak, poznavanje funkcionisanja stvari može nam pomoći da lakše kročimo kroz život – kakav on god bio.

Biće mi bolje ako budem radio/la na sebi, ostvariću svoje ciljeve

Šta znači bolje? Znači li to za vas ostvarenje nekih zemaljskih ciljeva: bolji posao, lepa emotivna veza ili dobar brak, više novaca, zdravlja i slično? Zvuči sasvim dobro. Na prvi pogled nema ništa loše u ostvarenju takvih ciljeva, zar ne?

Problem je što je početna namera zapravo pogrešna. Razumljivo je da više-manje većina ljudi počinje na taj način sa radom na sebi i tu nema ničeg lošeg. Ipak, nakon te početne namere, usvajanjem nekih osnovnih znanja, dolazimo do toga da je trajno usmerenje na spoljašnje ciljeve potpuno pogrešno, a često i ne dovodi do rezultata. Iako postoje razne tehnike materijalizacije ciljeva u našoj 3D realnosti, a čini se da i one ponekad daju rezultate, prava istina je da je trajno usmerenje samo na postizanje određenih vlastitih ciljeva u radu na sebi vrlo pogrešno.

Svako od nas može ostvariti onoliko koliko njegovi podsvesni programi dopuštaju – ništa više. Zbog toga prvo trebamo pročistiti energetski, na svim nivoima, te programe, okrenuti se prema unutra. Kada tražimo nešto izvan sebe, po običaju, tražimo pogrešno.

Čovek koji je dosegnuo određeno duhovno znanje, ne odriče se materijalnih postignuća, šta više -može i uživati u njima. On zna da definitivno nisu bitna. Na kraju, svi ćemo umreti jednoga dana i niko od nas neće na drugi svet nositi svoje kuće, stanove, jahte, novac ili bilo šta slično.

Poznati ruski narodni iscelitelj Lazarev je analizirajući new age film “Tajna” nastao po istoimenoj knjizi pre nekoliko godina, tehnike svesne upotrebe energije radi postizanja određenih materijalnih ciljeva nazvao “đavolizmom” jer se ovde energija pokušava staviti ispred ljubavi (duše). Dugoročno, to stvara jednu lošu, opterećenu karmu i sve posledice koje ona nosi.

Ako ne ostvarim svoje ciljeve, tehnika (metoda) ne deluje

Ova zabluda je suprotnost ranije navedene, ipak možda je i opasnija od nje. Njene posledice za pojedinca mogu biti vrlo teške. Razočaranje u život, svet oko sebe, Boga, te u druge ljude kao posledica neostvarenja zacrtanog cilja (uprkos predanom radu na sebi) može rezultirati destrukcijom, autodestrukcijom, pa i autosabotažom.

Duhovna dimenzija je bezvremena i večna i svako vremensko merenje rezultata koje neko postiže na svom duhovnom putu je nešto što uopše nema smisla. Da li ćemo nešto ostvariti sada, za 20 godina, u nekom drugom životu ili čak nikad, sve to na duhovnom nivou uopšte nije važno. Stoga je svako vremensko tempiranje nekog cilja u ovoj našoj realnosti dosta štetno i donosi nepotreban stres.

Rok u kojem smo zacrtali nešto ostvariti može biti samo orijentacija – ništa više. Isto tako, pošto postoje i druge dimenzije stvarnosti osim ove naše, materijalne dimenzije, pravo je pitanje: “Je li našoj duši na akašičkom nivou zapravo dozvoljeno ostvarivanje određenog cilja, npr. da ostvarimo prekrasan brak ili emotivnu vezu?”

Posmatranjem šire slike stvarnosti i sveta oko nas, možemo shvatiti i prihvatiti da neostvarivanje nekog našeg cilja u radu na sebi (npr. da progledamo – iako smo slepi, ustanemo iz invalidska kolica- iako smo invalidni , ostvarimo sreću sa osobom x, postanemo bogati, itd.) nije dokaz da naš rad uz pomoć neke metode ne deluje.

Neostvarivanje nekog našeg cilja može biti i veliki blagoslov za nas. Samo prihvatanje te činjenice je znak da smo puno napravili na sebi.

Mislim da znam

Po meni, ovo je najčešća i vrlo opasna zabluda.

Poznato je da svi istinski velikani ovoga našega sveta, uranjajući sve dublje u neku materiju, uviđaju koliko zapravo i ne znaju o njoj. Poznati grčki filozof Sokrat izjavio je pre nekoliko vekova: “Sada znam da ništa ne znam”. Rekao je jednu veliku bezvremenu istinu. Naime, ljudi koji čitaju brojne knjige sa tematikom samospoznaje, skloni su misliti da nešto znaju. Istina je da oni poseduju neku informaciju o nečemu.

Informacija nije znanje. Pravo znanje jeste ono koje pojedinac uspe u potpunosti implementirati u sebe tako da ono zapravo živi kroz njega.

Veliki Albert Einstein uvek je tvrdio da svako znanje koje nije iskustveno-zapravo i nije znanje. Tako i ljudi koji tvrde da znaju, a u životu iskušavaju brojne probleme, nesretni su, pate, ne mogu prihvatiti svoj život i svet oko sebe, okrivljuju druge za svoje nedaće- svi oni zapravo ne znaju. Život im to stalno potvrđuje.

Puno bolje prolaze kroz život ljudi koji priznaju i prihvataju da nešto i ne znaju. Spremni su tada otvoriti se prema znanju, naučiti – možda od onih čiji životi pokazuju da imaju znanje, ili su konačno naučili.

Lično, susrećem ljude koji znaju i ljude koji misle da znaju. Ljudima koji misle da znaju vlastiti ego stvara jedan veo zbog kojeg jednostavno ne mogu videti istinu. Biram okružiti se i raditi sa ljudima koji, ili znaju – volim učiti od njih, ili čak ne znaju, ali su svesni toga i voljni su to da promene – oni su voljni da nauče nešto od mene.

 

Izvor:alternativainformacije.com

Komentari